Nisam ljuta. Samo mi mozak od ranog jutra lista popis obaveza kao da je Excel tablica – samo bez filtera i bez “delete” gumba.
Nisam ljuta. Samo mi tijelo već u 9 ujutro sanja o krevetu, iako sam dan tek počela.
Nisam ljuta. Samo sam zaboravila kako izgleda trenutak tišine koji nije pun grižnje savjesti. Jer znaš kako to ide – ustaneš sat ranije da “imaš mir”, a u tom miru opereš suđe, složiš veš, pripremiš sendviče, izračunaš kad bi mogla imati 3 minute da udahneš bez da te netko nešto pita.
I onda još dobiješ poruku:”Jesi ljuta?”
Ne, nisam. Samo me svi trebaju. Sve gori. A nitko ne pita kako sam ja.
Mentalni Excel koji nitko ne vidi.
Sve mi je u glavi.
To što djeca trebaju bijelu majicu za tjelesni.
To što je rođendan nekoga kojeg ćemo i tako zaboraviti nazvati.
To da fali toalet papira, šampona i volje za život.
To što me klijentica pita može li “još samo nešto malo” i to u 00:07.
To što moram odraditi posao, ali i biti emotivna podrška, ali i kućni majstor, vozač, nutricionist, PR menadžer i ljudski Google.
I kad sve to stane u moju jednu glavu – još se očekuje da budem nasmijana.
Da ne dižem ton.
Da ne budem “teška”.
Jer ako povisim glas – histerična sam.
Ako šutim – pasivno agresivna.
Ako kažem istinu – preosjetljiva.
Kriva ako pucaš.
Kriva ako prešutiš.
Nekad se pitam… kad smo to mi žene odlučile da moramo biti sve – i to savršeno?
Krivo mi je kad sam preumorna da se igram. Krivo mi je kad kažem “ne mogu sada”.
Krivo mi je kad nisam dostupna, kad ne odgovaram odmah, kad odgodim kavu s prijateljicom jer “nemam kad disati”.
I opet pokušavam biti bolja.
Učinkovitija.
Fleksibilnija.
Tiša.
Ljubaznija.
Zahvalnija…što sam živa. (Iako me nitko nije pitao želim li svaki dan preživljavati.)
Nisam ljuta. Samo sam čovjek.
Možda nekad zvučim grubo.
Možda ne odgovaram odmah.
Možda zaboravim.
Povisim ton.
Ugasim mobitel.
Povučem se.
Ali nisam ljuta.Samo sam umorna.
Od konstantnog razmišljanja.
Od emocionalne akrobatike.
Od pokušaja da sve držim na okupu – dok meni same fali podrška.
Nisam ljuta. Samo sam preopterećena.
I da budem iskrena – ponekad poželim samo jedno:
Da netko dođe, pogleda me i kaže:”Samo sjedni. Ja ću sve.
“I da to zaista i napravi.
Ali dok se to ne dogodi… idem dalje.
Jer mora se. I jer znam da nisam jedina.
Za sve vas koje nosite svijet na ramenima i još se ispričavate što niste nasmijane –niste same.
I niste krive.
Samo ste – realne. ♥️